SRANJA ZA MLADE SE DEŠAVAJU

Kojoj god generaciji da pripadate i kako god da okrenete, nekada ste bili ili ste još uvijek mladi. Tako stoji pretpostavka da ste ovu rečenicu, "Na mladima svijet ostaje", čuli bar jednom, ako ne i više hiljada puta. Šta nam ona poručuje?

Majka sam dvojici dječaka i često razmišljam o njihovoj budućnosti. Strah me je kad vidim šta su nama ostavili naši roditelji, a pitam se šta ćemo mi ostaviti svojoj djeci. Već 25 godina posmatram raspad sistema. Nije samo Bosna i Hercegovina ta koja sistemski propada. To je postalo globalno stanje.

Kad kažem "strah od onoga šta su nama naši roditelji ostavili", mislim na sve prošle generacije roditelja. Onih koji su lagodno živjeli u sopstvenim stanovima. Sa obiljem poslovnih ponuda. Mogli su da biraju. Danas je mlad čovjek sretan ako dobije stan od roditelja. Ili od pokojne bake. Za posao moraš da budeš u najmanju ruku hobotnica mađioničar, da bi radio posao koji voliš.

Posao koji voliš! 

Ko te pita šta ti voliš?

Veliki biznismen, kralj svakog posla

Da se vratimo na temu sranja koje društvo konstantno ostavlja mladima u amanet. Hrpa otpada koji ostavljamo za sobom zagađujući sopstvenu životnu sredinu fasciniraju. Ljudi, zar smo toliko sebični i nemarni prema mladim ljudima. Nažalost, nije samo otpad u pitanju, sranje je mnogo obimnije.

Kompletan sistem ne ide na ruku mladima, a oni su u svakom društvu pokretačka snaga. Jedini stub društva, koji može da privređuje. Sad bi neki stari prdonja rekao: "Pa ja više radim, sa svojih 45 godina radnog staža, nego neki mladi čovjek!" Istina, ali kao što rekoh, posla ima jako malo,  a i to što ima, u većini slučajeva se radi nakaradno. (O tome u nekoj drugoj priči.)

Nije me pisanije slučajno odvelo u drugom pravcu, jer u pitanju su zatvoreni krugovi, koje je teško raskinuti, ali ipak je moguće. Ako postoji dobra volja. Bar tako vjerujem.

Danas ni mladi neće da rade. Nisu ludi. Za tako male pare, a pod torturom Velikih biznismena. Pogledajte samo odnose plata i cijena hrane, odeće ili bilo koje robe u radnjama. Pritom je roba 99.9% uvoz iz raznih zemalja.  Valjda nam je tako jeftinije. Zašto je sve tako zapetljano i nejasno? Ljudi nisu glupi, svi znaju kome takva jednačina najviše odgovara. S druge strane i jesu glupi, jer očekuju da baš ti donesu promjene.

Toliko je sranje, da i meni što pišem o tome, sve to poprilično smrdi. Kad kod nas nešto smrdi, najbolje ga je malo umirisati ili estetski začiniti, recimo jagodom na vrhu.

Kako lijepo zvuči: Banjaluka je grad Mladih ili Univerzitetski grad.

Na mladima sranje ostaje

Taj grad mladih, u budžetu nema ni definisana sretstva za ovu populaciju, dok u zemljama EU opštine izdvajaju do 50% budžeta za mlade. Za razliku od svih ostalih populacija, mladi sredstva mogu da vraćaju. Sredstva za mlade ljude nisu trošenje, nego ulaganje, a to naše glavešine nikako da skontaju. Valjda su previše zaokupljeni poslom ubiranja poreza kojim pune budžete za svoje kampanje, "poslovna" putovanja, vozne parkove, velelepne građevine za doček drugih glavešina itd. Ništa vam nije bolje ni kod reči Univerzitetski. Studenata je vječito 30 000. Valjda je toliko potrebno da se mogu isplaćivati plate profesorima i dekanima, koji kada se dohvate stolice, ne mjenjaju ništa. Samo je bitno da se dokopaju.

Takvo nam je bilo učenje od malih nogu. "Sine završi školu i onda se ništa ne sikiraj." Aman ljudi, škola je samo alat. Poslije sa tim alatom treba raditi, ali i nastaviti ga usavršavati. Na kraju krajeva ta nezainteresovanost za napredak počinje najviše da smrdi.

Jedni nemoćno sjede, dok drugi alavo troše...

Nakon toga, dođete do podatka kako je prolaznost na univerzitetu 5-7%. Da li vam to zvuči poražavajuće? Koliko je to bačenog vremena od onih 30 000 studenata? Koji kad završe školovanje, treba da počnu da privređuju. Pa da je svaki student, svaki dan, samo po jednu ciglu napravio, do sada bismo imali najveću ciglanu u Evropi. Nažalost, da bi se napravila jedna cigla dnevno, potrebna je volja, koje mi kao društvo nemamo. Ne djeluje da ćemo je još dugo imati.

Neću da budem još jedna koja kudi mlade. Nije lijepo kuditi, onoga kojega je moliti.

Ljudi, trgnite se, jer mnogo energije treba da utrošite da bi se popeli na vrh smrdljivog brijega koji su vam napravili/ostavili stariji. Hajde da zavrnemo rukave, svi zajedno, pa da čistimo!

Ne treba maštati o savršenstvu, ali... kad bi svaki dan bili samo malo produktivniji, još u pravom smijeru. Gdje bi nam kraj bio?

Grafika Boris Čikić
Tekst Ljiljana Crnobrnja i Boris Čikić
Fotografije public domain

Pomozite nam uočavanjem gluposti. 
Čitajte nas. Pišite nam. Lajkujte i šerujte.